Možda se neko još seća da su predizborne milijarde pljuštale kao kiša, ulagala se milijarda u ovo, milijarda u ono, kao da milijarde rastu na drvetu i da nema nikakvih problema da se do njih dođe. Posle izbora, stvar se potpuno izokrenula. Sada nam preti bankrot ako ne usvojimo hitne mere štednje, koje su naravno usmerene prema građanima, ali o kojima isti birači-građani nisu smeli ništa da čuju pre izbora. Da ih informiše o tome, uredno se uzdržala i jedna nezavisna institucija, koju građani finansiraju da bi za njih štitila javni interes, ali Fiskalni savet, o kome se radi, nije smatrao da bi u interesu građana bilo da znaju šta im se sprema posle izbora.

Sada se od članova Saveta i reakcija na njihova upozorenja ne može živeti: „Javnost mora da shvati da nije moguće i dalje živeti kao do sada”, kaže jedan od članova Saveta, „To je ono što će morati da se učini“, kaže drugi. Ekonomisti variraju preteće formulacije:  „Ljubomir Madžar  zaključuje da političari ovog puta nemaju izbora.”, Boris Begović: “mora da se smanjuje javna potrošnja, što znači preduzeća bez subvencija, otpuštanja iz javne službe, nominalno zamrzavanje plata i penzija, a to znači njihovo realno umanjenje.”, “Đogović kaže da ćemo ovoga puta morati da poslušamo zapovesti MMF-a.”,  Zec: “Ovakav raskorak se više ne može održati”, Danica Popovic: “Moraće biti zamrznute plate i penzije, moraće da se otpuštaju ljudi iz javnog sektora, moraće da se poveća PDV. To će sve biti pritisak tog MMF. Ova vlada će morati da bude strožija, moraće jednostavno da bude.”

Zanimljivo je da nijedan od ekonomista u toku kampanje nije našao za shodno da nas obavesti o predstojećem grčkom scenariju i da je javni dug toliko velik, a da su obećanja o povećanju plata u javnom sektoru (SPS) i o ulaganjima u infrastrukturu i beneficije (DS) nerealna. Sad je, međutim, kasno. U kampanji nikakve mere štednje nisu pominjane pa, prema tome, građani nisu glasali za njih. Ukoliko smatraju da bilo šta sada “mora”, a što nije pomenuto u kampanji koja se završila pre 15 dana, ekonomisti bi trebalo da se založe za nove izbore ili makar za referendum o merama štednje.

Naime, nije dovoljno da se, poput Miodraga Zeca, kaže:“Ti u izborima pričaš da ćeš uraditi jedno, a to uopšte ne možeš da uradiš. Ovde su svi glasali za povećanje plata i penzija, a sada političari moraju da rade sve suprotno od onoga što su promovisali. I to je problem političkog tržišta... Ovde onaj ko vodi vladu mora da bude svestan kapitalnih problema i da ih javno saopšti!” Zar informaciju o tim istim problemima nije trebalo da saopšte i ekonomisti, skupa sa Fiskalnim savetom, pre tri meseca, kada je počela predizborna kampanja? Ili, kako kaže Zec: “Neko treba da kaže šta je istina, pa da  vidimo šta da radimo!” Da, tome služe izbori, a ne vreme posle izbora.

Kad se sve ovo pogleda, pokazuje se da je dogma o nužnosti raznih rezova jedan od poslednjih tabua koji su ostali u javnosti. Ekonomisti nisu nikakvi zaštitinici javnog interesa koji se suprotstavljaju nerealnim političarima. Sasvim je obrnuto. Koji se to političar tačno, izuzimajući Dačića u kampanji i u pregovorima oko vlade, ne bi složio sa preporukama ekonomista? Nijedan. Odlazeći premijer Mirko Cvetković se još u kampanji založio za novi aranžman sa MMF, koji zahteva sve ove mere koje se sad predlažu. Zašto ekonomisti po pravilu nemaju ništa protiv apsolutne medijske kontrole, ako im je toliko stalo do istine koju treba saopštiti javnosti? Zašto se služe manipulacijama, poput floskula o realnom i javnom sektoru ili o odnosu plata u jednom i drugom? Kako to da je apsolutna otvorenost kontrolisanih medija za njihove apele koincidirala sa pregovorima o sastavljanju vlade u toku kojih treba slomiti naše stand-up levičare iz SPS i PUPS, ne bi li pristali na mere koje su suprotne njihovim obećanjima. Na stranu što su sve preporuke ekonomista uvek u interesu kapitala.

Nadajmo se da će ova kampanja u korist mera štednje splasnuti kada se formira vlada. Do tada ćemo morati da trpimo ekonomiste u medijima u ulozi bulija koji pomažu da se nametne program za koji niko nije glasao.

Izvor:  http://www.filozofijainfo.com