 |
Ovih dana pored kampanje protiv bus-plusa koja se polako zahuktava na više frontova, svedoci smo ogromnog spinovanja javnosti od strane medija.
Ljudi koji su ustali protiv tiranije i koncepta javno-privatnog partnerstva kao buduće perspektive svojinskih odnosa u ključnim državnim službama i institucijama, se anatemišu kao šverceri, oni koji hoće preko leba pogaču , oni što hoće da se voze besplatno i slično.
|
Glavni imenitelj je da su ti krivci redom : za haos koji se dogadja u saobraćaju, za tender gde se sa 500 evra osnivačkog kapitala dolazi do 400-500 hiljada mesečno privatnog profita na račun javnog preduzeća , za činjenicu da se javne službe koje finansiraju građani poput komunalne policije i samih radnika GSP-a pretvaraju u potrčkala privatne firme etceteraetcetera…
Ovaj tekst međutim se neće baviti onim što je prosečnom stanovniku , iole internetski pismenom, po pitanju Bus- plusa već odavno postalo manje više jasno. Fokus moga zanimanja je pitanje sa kojim se susrećem na svakom koraku (a koji mediji najrađe spinuju) , a to je kako može nešto da košta malo , ili čak i da ne košta ništa?
Tj. postoji li besplatan ručak? Ovo pitanje postavljaju prodavci na pijacama, policajci , medicinske sestre, advokati i lekari. Znači univerzalno opravdano. Pokušaću da odgovorim.
Naše društvo, a u širem smislu i celokupno društvo danas, je zapalo u jedan problem da ne može da odvoji pojam vrednosti od pojma novca. Najjednostavnije tumačenje je da je novac=vrednost.
Međutim svet proživljava jednu sistemsku i duboku krizu. Nikada nije bilo više novca u opticaju na svetu nego danas, i svakim danom ima sve više, bilo kroz štampanje , kroz hartije od vrednosti i razne finansijske gumilastike i dosetke koje nam banke serviraju radi naših tobožnjih interesa. Ako bi sledili onu narodnu – ako ne znaš koliko vredi , pitaj pošto košta, dolazimo do zaključka da : ako ima više novca nego ikada , moralo bi da ima i više vrednosti. Ali mi smo u dubokoj krizi i dubiozi i živimo sve gore.
Definitivno koliko se god mi komotnije osećali u definiciji novac=vrednost , realnost će nas iznova, iznova i ponovo iznova demantovati.
Kakve veze ovo ima sa Bus plusom? Da li karta može biti 20 dinara ili besplatna?
Zamislimo za momenat gospodina Peru Platišu. Gospodin Platiša je izmirio sve svoje obaveze prema državi, uključujući i bus-plus. 31-vog u mesecu , pogledao je u svoj novčanik i konstatovao paučinu. Nije mu ništa ostalo.
Njegov komšija Marko Neplatišić nije hteo iz nekog samo njemu znanog razloga da plaća taj prevoz koji je delio sa komšijom svaki dan. 31-vog pogleda gospodin Neplatišić u svoj novčanik, kad gle ! tamo ima 5000 dinara viška! … hahaha al sam pametan! – pomisli on. Ona moja budala od komšije plaća lopovskoj državi pa mu ništa ne ostaje, ja cu sad od ovih para da kupim sebi neku garderobu taman.
Jes da cu sve da spiskam al jedan je život … preko ograde ne treba ni pominjati bes gospodina Pere , što dok on vredno radi i uredno plaća , neko drugi jaše po njegovoj grbači i na njegov račun.
Dok se oni prepiru ko je u pravu, da bacimo malo pogled na državu. Šta se dogodilo sa novcem gospodina Platiše. Konkretno novac koji je dao za Bus plus je otišao direktno u kasu države i on je izmirio svoje obaveze. Reklo bi se idealno.
Šta se medjutim dogodilo sa novcem gospodina Neplatišića. Otišao je u radnju, kupio je pantalone i košulju. Njegov novac je prešao u ruke trgovca, a država je uzela PDV (porez) na transakciju.
Ovaj prodavac opet od preostale sume uloži u nešto drugo, ali avaj vražja država opet uzede parče kolača. Tako se vrti taj novac tamo amo, ljudi od njega završiše poslove , neko dobi povišicu, neko pokrenu biznis, a država sve to redom oporezovala do god se novac plasira do trenutka kad je ostalo toliko malo taman za malog Jocu da kupi paketić žvaka, al nemilosrdna država i na to uze tantijemu.
Na kraju kad premerimo sve to , ispada da je su od novca gospodina Neplatišića, mnogi imali koristi , dobili veći promet , nekom povećali platu , uradili nepto kreativno, a država ko država, ona je na kraju uzela sve to sebi natrag.
Realnost govori da je novac komšije Platiše i komšije Neplatišića na kraju našao svoj put do državne kase, samo drugačijim tokom. Ono što ovu dvojicu povezuje je da su obojica na kraju meseca spiskala sve pare. Možemo reći da je to cena koštanja posla koji im daje platu , naspram cene koštanja usluga koje za tu platu koriste. Ali ako se zapitamo čiji je novac stvorio neku VREDNOST, onda dolazimo do drugačijih zaključaka.
Gopsodin Platiša je tačno dobio ono što je platio i tu nema zamerke. Pojedinac država = kvit. Gospodin Neplatišić je svojim IZBOROM na šta će pare da potroši na neki način uključio i druge ljude i njihove potrebe i želje kroz ciklus viška novca koji mu je preostao. Taj se ciklus postepeno smanjivao i minorizovao jer je država uzimala svoje parče dok na kraju nije vratila u sistem sve do poslednje pare.
Da zaključim, ovo uopšte nije pitanje ekonomske prirode , nego pitanje SMISLA, čemu pare služe, ako je već osnovno merilo poštenja da sve što od države dobijemo kroz svoj rad, toj državi na neki način vratimo time što ćemo sve svoje pare potrošiti ili uložiti u nešto realno.
SMISAO je upravo u SLOBODI da odredimo sami šta treba da nas košta malo sve kao zajednicu , a šta je ono što treba da nsa košta više ili možda da priuštimo sebi nešto što do sad nismo mogli.
Zašto je to bitno za nas prvenstveno?
Ako imamo dvomilionski grad koji se prostire na dvadeset kilometara, sasvim je opravdana pretpostavka da je slobodno kretanje gradom u interesu svih nas, posebno najsiromasnijih. Jedan primer – svako od nas sigurno poznaje nekog ko je odbio posao u drugom delu grada zato što mu privatnik prevoz ne plaća, a veliki deo troškova bi potrošio na to. Neko bi mogao prigovoriti , pa što traži posao u sivoj zoni kod privatnika koji ne plaća doprinose? Ali uistinu kad bi tako razmisljali, imali bi jos nekoliko stotina hiljada gladnih usta na ulicama, znači pravo da na papiru budemo korektni bi izbledelo pred slikom siromaštva u realnosti.
Kako se ovaj primer odražava na državu. Ako bi prevoz bio jeftin ili besplatan, država bi svakako pare prikupljala posrednim putem kroz taksu na bilo koju ekonomsku aktivnost koja bi proizašla od viška novca koji je nastao zbog besplatnog ili jeftinog javnog prevoza.
Medjutim šta bi se u stvarnosti dogodilo NOVO , a što ne bi se desilo ako bi karta bila recimo 120 dinara? Ljudi bi postali pokretniji, nalazili bi rađe posao u udaljenim opštinama, zaradili bi nekim svojim realnim radom i nešto proizveli VIŠE u odnosu da sede kući i na birou ne radeći ništa.
Znači jeftin javni prevoz bi potakao nova radna mesta, a samim tim i više prihoda državi od ubiranja poreza na jaču ekonomsku aktivnost.
Zato prevoz treba da bude dostupan svima, kao osnovna neka tekovina i vrednost, a sav višak novca koji smo „stekli“, da svojom slobodnom voljom vratimo u državni sistem na način koji mislimo da je nama LIČNO bitan (a da to ne uključuje da novac iznesemo na kajmanska ostrva).
Ovo je jedan u nizu primera koji bi se mogli analizirati. Da zaključim dakle – besplatnog ručka nema , ali mi smo ti koji imamo PRAVO da odredimo šta je za nas bitno da jedemo da bi bili srećni i zadovoljni.
Za onog koji nam ručak kuva, a to je država, figurativno , njoj je jedino bitno da sve što je pripremljeno bude i pojedeno i popijeno.
Naučimo se da razlikujemo vrednost od novca!
Piše: Đorđe Petrović