Prošle godine smo okupirali ulice. Sada je vreme da ih oslobodimo. Jedini način daljeg delovanja našeg pokreta je razvijanje novih načina nezavisne akcije.
Pre nešto malo više od godinu dana moj prijatelj Pedro i ja smo sedeli za našim računarima u improvizovanom multimedijskom centru na Trgu Sintagma u Atini. Kao volonteri društva Zauzmimo Trg (međunarodne brigade španskih indignadosa), već smo nekoliko meseci bili uključeni u transnacionalni pokušaj povezivanja raznih pokreta po čitavoj Evropi putem upoznavanja ključnih organizatora jednih sa drugima, mobilizovanja čitave armije prevodilaca, izveštavanjem o važnim vestima i događajima, pomaganjem u koordiniranju međunarodnih akcija i prevođenjem strateških dokumenata pokreta 15-M na desetine jezika, a onda i njihovim širenjem po celoj Evropi.
Već smo bili u kontaktu sa pokretima u Španiji, Grčkoj, Portugaliji, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Belgiji i Holandiji, kada smo iznenada dobili e-mail iz Shedinjenih Američkih Država. U pitnaju je bio Majka Vajt, ko-urednik široko distribuiranog kanadskog anti-konzumerističkog magazina Adbusters. Majka nam je rekao da je nešto veliko na pomolu: Adbusters planiraju da pozovu ljude na okupiranje Vol Strita po ugledu na okupiranje Tahrira, te je tim povodom tražio dokumenta, informacije i iskustva koja bi mogla pomoći u razrađivanju promocije i organizaciji jedne tako radikalne direktne akcije. Kako smo baš tada bili usred procesa pokretanja HowToOccupy.org, Zauzmimo Trg se nalazila u jedinstvenoj poziciji iz koje je mogla da podeli najvažnija iskustva španskih i grčkih pokreta sa ambicioznim okupatorima Njujorka – i šire.
I dok je moj prijatelj Pedro oberučke prihvatio vest, predosećajući istorijsku mogućnost da makar i na skroman način učestvuje u okupiranju samog srca prestonice globalnih finansija, moram da priznam da sam ja gajio određene rezerve. Možda je u pitanju bila moja holandska trezvenost, možda „evro-centrični“ osećaj povezan sa zaturenošću raznih pokreta, ali iz nekog razloga sam osećao da Amerikanci neće biti u stanju da urade ono što su pre njih učinili Španci i Grci. Prvo, smatrao sam da onaj najvažniji pokretački faktor koji je stajao iza protesta u Španiji i Grčkoj (ogromna dužnička kriza u sprezi sa uvođenjem drakonskih mera štednje i dotad nezabeleženom visokom stopom nezaposlenosti među mladima) jednostavno nije toliko jasno izražen u Sjedinjenim Državama. Drugo, potpuno samouvereno sam rekao Pedru, da je, ne računajući nekoliko manjih džepova pokreta otpora, kao u Oklandu, kulturna hegemonija kapitalističke ideologije u SAD-u takva da je jedna tako široka antikapitalistička akcija skoro nemoguća. Treće i najvažnije, plašio sam se da njujorška policija – koja je već dugo bila kupljena od strane moćnih Vol Strit banaka – nikada neće dozvoliti okupiranje najvažnijeg simbola američkog kapitalizma. Prosto će, zbog policijske represije, biti nemoguće podići kamp u stilu indignadosa.
Dužništvo, Ogorčenost i Nova klasna Svesnost
Na svu sreću ispostavilo se da je moja skeptičnost bila skoro potpuno neosnovana. Kao prvo, izgledalo je da je pokretački faktor dužništva podjednako prisutan u SAD-u kao i u Evropi, jer je postojala ogorčenost naroda zbog miliona ljudi koji su izgubili domove pod hipotekama, zbog multimilijarderskih sredstava dodeljenih bankama radi njihovog spašavanja od bankrota, enormnih povećenja dugova na ime studenstkih zajmova, stagnacije plata i potpune potonuća demokratije pod interesima moćnih korporacija što je sve skupa dovelo milione Amerikanaca na sam rub očaja. Kao što je Dejvid Greber – antropolog, aktivista i autor knjige Debt: The First 5,000 Years (Dug: prvih 5000 godina) – upravo napisao u članku za The Nation: Kada smo organizovali okupiranje Vol Strita u avgustu 2011. nismo imali nikakvu jasnu ideju ko bi, zapravo, došao, ako bi se iko i pojavio. Ali smo skoro odmah uvideli šablon. Ogromnu većinu Okupatora su, na ovaj ili onaj način, činile upravo izbeglice od američkog dužničkog sistema. Najpre su to bili ljudi koji su bežali od studentskih dugovanja: tipična žalba je bila „radio sam naporno i igrao po pravilima, a sada ne mogu da nađem posao i da isplatim studentski kredit“ – dok su finansijski kriminalci, koji su i uništili ekonomiju, spaseni.
Ovakve žalbe nisu se mnogo razlikovale od vrste ogorčenja koja je podbola masovne proteste u Španiji i Grćkoj. Kao i u Evropi, dužništvo je poslužilo kao osnova za pojavu nove klasne svesti. Nakon decenija u kojima im je govoreno da „ne postoji alternativa“ masovnom neo-liberalnom pokretu ka privatizaciji, liberalizaciji i deregulaciji – i nakon što su napokon ubeđeni ispraznim argumentom da će nadolazeća plima „podići sve čamce“ i da će se akumulirano bogatstvo Vol Strita u nekom trenutku „preliti na sve nas“ – ljudi su počeli da shvataju da nešto nije u redu. Kada se dug po domaćinstvu više nego učetvorostručio u ukupnom BDP-u za poslednjih pola veka, hipotekarska kriza i prateći slom Vol Strita iz 2007-’08. su konačno pokazali da su se „nadolazeća plima“ i „prelivanje“ ustvari odnosili na poplavu dugovanja; i da su socijalna sigurnost i javni servisi odavno prodati radi „balansiranja budžeta“ (ili pre radi finansiranja imperijalističkih poriva na Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji).
U tom procesu je Američki san – i sa njim povezano verovanje da svi u SAD-u spadaju u „srednju klasu“ – brutalno iščupan iz korena. Ideja da si „ono što od sebe naparaviš“ je počela šuplje da odzvanja kada su finasijske aristokrate, visoki korporativni čelnici i advokati-političari polako počeli da Amerikancima „srednje klase“ otimaju poslednje preostale mogućnosti. Oni koji su živeli Američki san putem hipoteke na svoju kuću iz snova su ubrzo shvatili da su kamate zapravo izrabljivačke i nepriuštive. Oni koji su živeli Američki san putem vojne službe u inostranstvu su ubrzo shvatili da su vodili imperijalistički rat u nekom zabitom kutku planete, navodno da bi širili demokratiju i štitili slobodu svojih sugrađana, samo da bi se vratili u domovinu i videli da je im i kuće i demokratiju oduzeo Vol Strit. Oni koji su živeli Američki san putem studenstkih zajmova su ubrzo shvatili da onih poslova iz snova koji su im obećani čim maturiraju više nema – i da ih je njihov studentski dug efikasno zarobio tako da moraju da rade užasno malo plaćene poslove koji su daleko ispod njihovih stvarnih sposobnosti.
Jedan moj prijatelj iz Sijetla, koji je diplomirao i na političkim naukama i na međunarodnom pravu i koji tečno govori italijanksi i japanski, završio je okrećući hamburgere kako bi otplatio svoj studentski zajam. Morao je godinama da odlaže venčanje sa svojom srednjoškolskom dragom, jer nisu mogli sebi da priušte ni svadbu niti mesto za stanovanje. On je još i dobro prošao: barem je imao posao i devojku! Mojoj prijateljici, izuzetno pametnoj mladoj ženi koja je bila na studentskim razmenama u dva vrlo poznata strana univerziteta i koja je dobila deo školarine za izradu doktorske disertacije iz filozofije na Novoj školi u Njujorku, je iznenada povućen taj deo školarine kad je nastupila kriza. U međuvremenu je ipak morala da plati i svoj studenstki zajam i dodatni zajam koji je uzela za prvu godinu post-diplomskih studija, pa je završila plešući u klubu za muškarce kako bi platila račune i servisirala dug. Konobarisanjem jednostavno nije zarađivala dovoljno novca, a banka joj je pretila oduzimanjem majčine imovine (uključujući i kuću prikolicu) kao kompenzaciju za njen sve veći dug, tako da nije imala drugog izbora.
Ovaj ekstremni primer samo naglašava činjenicu da duboka nepravednost današnje „dužničke krize“ (koja je ustvari samo obimna državna kampanja oduzimanja sredstava kako bi se namirili moćni kreditori) nije uopšte daleko od sistema dužničkog ropstva koje je vladalo u drevnoj Grčkoj ili Mesopotamiji. Dakle, „ono što je izuzetno“ kod Okupirajmo Vol Strit pokreta, kaže Greber u The Nation, „ne leži toliko u činjenici da je kamp počeo da se puni tolikim dužničkim izbeglicama, već u tome što se njihove žalbe odnose na čitav politički sistem“. I zaista, slogan pokreta - „Mi smo 99%“ je sam po sebi potez genija koji potiče od Grebera i male grupe ko-organizatora – je pomogao ponovnom iscrtavanju klasnih granica u američkom društvu. Dok su pre toga doslovno svi sebe smatrali delom „srednje klase“, a narodni bes bio usmeren uglavnom prema višoj srednjoj klasi liberala i članova tzv. „kreativne klase“, slogan 99% je ukazao na pravu prirodu problema: majušna elita kreditora parazitira na ogromnoj većini Amerikanaca. A finansijski kapitalizam, u samoj svojoj suštini zavistan od modela konzumerizma zasnovanog na dužništvu, jednostavno ne bi mogao da preživi bez aktivnog učešća države u procesu izvlačenja bogatstva iz proizvođačkih klasa – onih 99%. Bilo da ste obični radnik ili radnik sa diplomom; student ili penzioner; crnac, belac, latinoamericanac ili azijatskog porekla – više nije bitno na kojoj ste strani barijere: sve dok zavisite od nekog drugog ko vam plaća ove sve usranije plate (i od banke da dotira te usrane i sve manje plate uz dodatne zajmove), vi ste tih 99%. Kao što Greber kaže: „Očigledno se nešto promenilo. Počeli smo da posmatramo sebe kao deo zadužene klase.“
Delegetimizacija demokratskih insitucija
Osim što sam potcenio veliku ogorčenost naroda u vezi sa dugovima, potpuno sam pogrešno procenio i široko rasprostranjeno razočarenje u ukorenjene načine političke borbe u SAD. Obamina predizborna kampanja je uspela da pokrene milione mladih liberala putem neke vrste kvazi narodne kampanje, koja je, površinski gledano, predstavila sebe kao biračku pobunu američke levice protiv osam mračnih godina neo-konzervatizma pod Bušom. Sudeći po Obaminoj predizbornoj kampanji, upotpunjenoj “Nada“ posterima u pravom sovjetskom, soc-realističkom maniru, izgledalo je kao da je Amerika upravo izabrala svog najlevlje orijentisanog predsednika u istoriji. Očigledno je da to nema veze sa istinom. Ali, mene je zatekla sama dubina osećaja razočarenja ovom činjenicom. Hegemonija je već počela da se kruni.
Činjenica da Obama ne samo da nije uspeo da se suprotstavi moćnim interesima Vol Strita, već da je zauzeo i aktivno zaštitnički stav prema njima je tiho radikalizovala čitavu generaciju Amerikanaca. Ako čak ni Obama, kandidat nade i promene, nije mogao da zaustavi korupciju i korporativnu spregu u Vašingtonu, kakva je onda nada preostala u „demokratski“ sistem? Obamino „bez obaveza“ spasavanje Vol Strita od bankrota je prosto bila poslednja kap u moru delegitimizacije koja se proteže decenijama unazad – od dramatične deregulacije Vol Strita pod Reganovom prvom neo-liberalnom vladom do propovednika Vol Strita Roberta Rubina i Larija Samersa i abolicije Glass-Steagal zakona pod Klintonom; i od gargantuovskog spasavanja Vol Strita od strane bivšeg čelnika Goldman Sachs-a i Sekretara za finansije Henka Paulsona pod Bušom Džuniorom, sve do povratka Larija Samersa u Obaminoj administraciji i predsednikovog ropskog potpisivanja farsičnog Dodd-Frank zakona, koji očito nije uspeo da reši nijedan od ogromnih gorućih problema sa kojima se zemlja suočava. Obamino predsednikovanje je i onima koji su još gajili neku sumnju apsolutno nesumnjivo pokazalo da američka „demokratija“ više nije polarizovani dvopartijski sistem; zemlja je odavno svedena na jednopartijsku državu kojom vlada, kako je to Dejvid Harvi nazvao, Vol Strit stranka.
Ova konačna deligitimizacija demokratskog kapitalističkog sistema je pogurala nebrojeno mnogo razočaranih liberala pravo u naručje radikalne levice. Umesto da ojača kulturnu hegemoniju Vol Strit ideologije, Obamin neuspeh u regulisanju finansijskog sektora ju je, zapravo, potpuno potkopao. Srećom, jedna posvećena grupa aktivista sa iskustvom u Pokretu za globalnu pravdu je bila spremna da prigrabi ovu istorijsku mogućnost. Dok je slika sa Tahrira još bila vrlo živa u sećanju ljudi, vođeni principima anarhizma i njegovog fokusiranja na direktne akcije bez vođstva i čvrsto postavljen horizantalan način odlučivanja kao političke kulture pokreta u nastanku, kao i zahvaljujući konkretnim lekcijama naučenim od španskih indignadosa i njihovih višemesečnih okupacija u preko 60 gradova po celoj Španiji, Abdustersov dramatičan poziv na akciju je pao na plodno tle.
Policijsko nasilje kao ogoljena suština kapitalističke demokratije
Kada su hiljade ljutititih Amerikanaca umarširale na Vol Strit 17. septembra 2011, kapitalistička država se (u ovom slučaju otelotvorena u njujorškoj policiji) iznenada našla u škripcu: sada kada je, skoro pa totalitarna, hegemonija neoliberalne ideologije suočena sa ogromnom masom mirnih protestanata, kako održati „red“ i „kontrolu“? Kao što sam se i plašio, država je odmah pribegla upotrebi fizičke sile, pokušavši da brutalno uguši proteste masovnim hapšenjima i primenom neopravdanog policijskog nasilja protiv mirnih demonstranata. Kao što je Antonio Graši – italijanski filozof i marksistički revolucionar koji je došao do uticajne ideje o hegemoniji – već jednom rekao u jednom od Musolinijevih zatvora 1930-tih, moć kapitalističke države se ogleda u Makijavelijevom prikazu kentaura: pola čovek, pola životinja. Vladajuća klasa će tražiti način da održi svoju dominantnu poziciju putem ljudskog kapaciteta za pristanak među različitim grupama građanskog društva; ali, kada ova hegemonistička strategija pretrpi neuspeh, uvek se može vratiti svojim životinjskim impulsima održavanja dominacije putem fizičke prisile.
Međutim, potpuno suprotno od onoga što sam mislio, ova državna prisila – u formi dramatično preteranog odgovora policije – umesto da pacifikuje pokret, ustvari ga je ojačala. Naravno, znao sam da pokreti često imaju koristi od policijske brutalnosti, kako sa moralne, tako i sa medijske tačke gledišta. Kao što sam već govorio u brojnim prethodnih člancima o slamanju protesta protiv mera štednje u Atini i Barseloni, policijsko nasilje zauzima naslovne strane, te tako pomaže širenju svesti o protestima i na njih blagonaklono gleda kao na „gubitnike“ (i pored toga neki mejnstrim mediji još uvek nekako uspevaju da spinuju policijsko nasilje i okrenu ga protiv mirnih demonstranata). Ali, ovde je nešto veće u igri. Ono što je žestok odgovor policije jasno stavio do znanja Amerikancima je to da se država – čak i naša „napredna“ i „demokratska“ – uvek na kraju oslanja na isntitucionalizovani sistem nasilja. Kao što je Maks Veber davno rekao, država je, na kraju krajeva, prosto „monopol nad legitimnom upotrebom fizičke sile“ (što je upravo i razlog ključne uloge države u otimačini bogatstva od strane banaka koje se oslanjaju na asistenciju policije tokom preuzimanja kuća, na primer). Kada narod iznenada povuče svoj pristanak i vladajuće klase izgube legitimnost, čak je i demokratska država prisiljena da se vrati svojim diktatorskim osnovama. Prvo veliko dostignuće OWS pokreta je baš to što je pokazao da u srcu kapitalističke demokratije leži fizičko nasilje.
Zato je ovo brutalno i potpuno neopravdano obrušavanje na mirne protestante velikim delu ojačalo potencijal pokreta. Brzo internet širenje video zapisa koji prikazuju policijsko nasilje je privuklo još podrške i simpatizera iz celog političkog spektra. Država je očigledno bila voljna da suspenduje Prvi amandman o pravu na slobodu govora samo da bi zaštitila bankare sa Vol Strita od ponižavajućeg srama kojem bi bili izloženi kada bi svakog jutra morali direktno da se suoče sa mirnim demonstrantima na svojim vratima. Više od 700 uhapšenih na Bruklinskom mostu; brutalni policijski napad na Okupirajmo Okland (i skoro smrtonosno ranjavanje Skota Olsona, vetarana iračkog rata); „incident“ sa biber sprejom na Kalifornijskom univerzitetu Irvajn – svaki od ovih ikoničnih događaja je pomogao u rušenju hegemonističke ideje o SAD kao o istinski demokratskoj državi u očima njenih građana i zamenio je kritičkom svešću o nasilnoj podlozi onoga što je, u svojoj suštini, najmoćnija svetska bankokratija.
Od vrhunca do opadanja: da li je pokret mrtav?
17. septembra 2011, sa još nekoliko drugih članova društva Zauzmimo Trg u privremenom aktivističkom sedištu u jednom pariskom skvotu smo gledali prenos iz Njujorka. Marš indignadosa iz Madrida ka Briselu je upravo pristizao u francusku prestonicu, a mi smo mogli da ih dočekamo i parališemo grad u svetskom danu akcije protiv banaka. Skupa sa slikama iz Madrida, Barselone, Londona, Berlina i Tel Aviva, mogli smo da pratimo okupiranje parka Cukoti koji se uživo prenosio na zid. Bilo je to veoma uzbudljivo iskustvo. Kao da se tresla sama Zemlja na kojoj smo stajali. A to je bio tek početak. Mesec dana kasnije, 15. oktobra, milioni ljudi su izašli na ulice skoro 1000 gradova u preko 80 zemalja u svetskom danu akcije pozvanom od strane španskih indignadosa, a koordinisanim delom od strane društva Zauzmimo Trg kroz platformu Ujedinjeni za globalnu promenu.
Za tih mesec dana između 17. septembra i 15. oktobra, pokret Okupiraj se već raširio na bezbroj američkih gradova – ali su akcije od 15. oktobra doprinele da pokret postane zaista globalan. Gradovi i države koje su se pre toga činile otpornim na „virus“ narodnog protesta proisteklog iz Arapskog proleća i dugovima pogođene Južne Evrope su iznenada počeli da bukte. U Londonu, Parizu, Berlinu, Amsterdamu, Buenos Airesu, Sao Paulu, Kejptaunu, Melburnu, pa čak i Tokiju, Hongkongu i Kuala Lumpuru, zaživelo je na stotine iznenadnih protestnih kampova. Po celom svetu se proširio horizontalni model odlučivanja baziran na konsenzusu, pa je došlo do spontanog samo-organizovanja koje je vrlo brzo politizovalo i osvestilo čitavu generaciju prethodno apolitičnih, apatičnih ili neprilagođenih građana. U protestnim kampovima je nastao novi modalitet društvenog života, baziran na direktnoj demokratiji, direktnoj akciji i zajedničkoj pomoći. Od Oklanda do Vašingtona mejnstirm mediji su odjednom počeli da pričaju o razarajućim posledicama dugovanja na živote običnih, radnih ljudi – i o koruptivnom uticaju finansijskog sektora na funkcionisanje naših demokratija.
Ali onda, kad je kasno leto prešlo u jesen, globalni Okupiraj pokret je iščezao skoro isto onako naglo kao što se i pojavio. Dežurni stručnjaci su brzo počeli da upiru prstom i da presuđuju: do kasnog novembra su se mediji i u SAD-u i u ostatku sveta složili da je pokret umro tihom smrću. Protestni kampovi širom sveta su nasilno ispražnjeni – i činilo se da nikom, osim šačici kampera, nije bilo dovoljno stalo do toga da bi se usprotivili tom izbacivanju. U jeku protesta u Puerta del Solu na jednom znaku na zidu je pisalo „najgore što može da se desi je da se sve vrati na staro“. Onima koji danas prolaze pored parka Cukoti u Njujorku, Gradske skupštine u Oklandu ili Katedrale Sv. Pavla u Londonu se može oprostiti što misle da se upravo to i dogodilo. Godinu dana nakon spektakularne opsade globalnog Vol Strit carstva izgleda da se svet vratio na staro. Nismo uspeli da poništimo dugove. Nismo uspeli da porazimo modernu bankokratiju. Nismo čak uspeli da ostvarimo ni Adbusterov reformistički poziv na Robin Hudov porez. Da li je ceo Okupiraj pokret zaista bio samo jedan veliki anti-kapitalistički flešmob performans? Gde smo to, dođavola, pogrešili?
Okupiraj kao žrtva sopstvenog uspeha
Možda se neočekivani odgovor nalazi u tome da je samo pitanje pogrešno. Umesto da je „propao“ kao pokret, Okupiraj je ustvari postao žrtva nerealnih očekivanja proisteklih iz samog njegovog ogromnog uspeha. Zaista, u velikom delu je upravo njegov neverovatan uspeh u potpunom preinačenju popularnog shvatanja duga, finansija i politike – u roku od samo nekoliko nedelja! – nekako doveo do uverenja da će pokret nastaviti tako beskonačno sa masovnim talasima mobilizacije naroda. No, u nekom trenutku čak i najspektakularnije akcije postanu „normalizovane“ u očima javnosti i korporativni mediji se polako vrate na svoju dnevnu rutinu izveštavanja o potpunim glupostima. Čim je došla jesen i kampovi raseljeni, pokret je nestao iz javnog života (to se ionako moralo desiti kad-tad). Dežurni stručnjaci su to odmah shvatili kao priznanje poraza.
I dok smo tako površnu analizu i očekivali od desničarskih i centrističkih medija, poput Foks Njuza i Njujork Tajmsa, iznenađujuće je što su to prihvatili i neki ljudi koji su pokret podržavali još u začetku – uključujući i slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka. U zaključku svoje najnovije knjige, The Year of Dreaming Dangerously (Godina opasnog sanjanja), Žižek kaže da “OWS gubi inicijalni impuls u tolikoj meri da, kao u lepom primeru ’delikatnosti razuma’, policijsko raščćišćavanje parka Cukoti i drugih mesta OWS protesta može samo da se posmatra kao prerušeni blagoslov.“ Ali, šta su ovi skeptici i pesimisti očekivali? Trajno nastanjenje u Cukoti parku? Pojavu proto-lenjinističke avangardne partije? Zbacivanje kapitalizma kao takvog? Problem sa ovako ispraznim izjavama o „neuspehu“ i „smrti“ Okupiraj pokreta je u tome što nemaju definisanu mernu jedinicu uspeha. Ostavljajući po strani Adbustersov donekle naivan i reformistički poziv na robin-hudovski porez, Njujorška Generalna skupština je namerno odlučila da ne formuliše nikakve zahteve baš zbog toga što ne priznaje legitimnost onih koji imaju moć.
Ovaj van-parlamentarni, post-etatistički pristup aktivizmu se ispostavio daleko efikasnijim nego što je bilo ko ko je pratio pokret od samog njegovog začetka – uključujući tu i mene – mogao i da sanja. Pa ipak, produbio je raskol između mejnstirm komentatora (uključujući i Žižeka) i pokreta. Oni koji su se oslanjali samo na korporativne medije kao na jedini izvor informisanja o pokretu dobijali su standardnu dozu zbunjenosti, klevetanja i omalovažavanja, koja je endemska u njihovom inače pedantnom tonu, ali u konačnici pokazuje lošu informisanost savremenog novinarstva. „Šta oni hoće?“ i „Šta predlažu kao alternativu?“ su bila neka od najiritantnijih pitanja od strane mejnstrim komentatora. Zar nije svakome ko je želeo da vidi bilo jasno šta hoćemo? Hoćemo kraj svih brutalnosti vezanih za dužnički finansijski kapitalizam i prateću korupciju političkog procesa – i gradimo alternativu baš ispred vaših jebenih očiju!
Izgradnja alternativnih pravaca političkog angažmana
Od samog početka svrha Okupiraj pokreta je bila kreiranje alternativnih pravaca političkog angažovanja. Okupacija javnih mesta je na prvom mestu bila eksperiment: ogled u novim formama kolektivnog odlučivanja i samo-organizovanja bez vođstva. U tom smislu bi bilo apsurdno tvrditi da je mobiliziranje miliona ljudi širom sveta u roku od samo nekoliko nedelja – bez ikakve centralizovane vrste autoriteta koji bi upravljao ovim akcijama – nekakav „neuspeh“ samo zato što ta neverovatna mobilizacija nije potrajala beskonačno dugo. Sletanje na Mesec nije neuspeh samo zato što smo odbili da tamo postavimo stalnu lunarnu bazu. Slično tome, Okupiraj nije neuspeh samo zato što smo odbili da svugde osnujemo stalne kampove.
Drugo, skupovi koji su održavani na hiljadama trgova po celom svetu poslužili su kao kljuučna lekcija stotinama hiljada ljudi koji su u njima učestvovali. Nikada ne treba da potcenimo kako je Okupiraj radikalizovao čitavu jednu generaciju zabrinutih građana širom SAD-a i celog sveta. Bezbroj ljudi je po prvi put u životu bilo izloženo istinskoj post-kapitalističkoj Utopiji: mini društvu koje je radikalno rekonstituisalo norme, vrednosti i pravila društvene interakcije i zajedničkog odlučivanja. Većina ljudi koji su učestvovali u ovim naporima nastvalju da primenjuju ovu lekciju u svojim svakodnevnim životima i akcijama. Kao što nam je Manolis Glezos, 89-godišnji grčki heroj pokreta otpora tokom II Svetskog rata i protestant protiv mera štednja, rekao u jednom intervjuu u Grčkoj ranije ove godine, „okupacija Trga Sintagma u Atini je bila lekcija iz direktne demokratije – i ta lekcija je sada prevazišla nas i proširila se u komšiluk oko Grčke.“
Treće, nečuvena je tvrdnja da smo se nekako „vratili u normalu“. Pokret jeste iza sebe ostavio nešto: stvorio je ogromnu globalnu mrežu aktivista i razrađen sistem komukacije koji i dalje živi kroz bezbroj građanskih inicijativa. Iznenadna pojava stranica na Fejsbuku vezanih za Okupiraj pokret, naloga na Tviteru, blogova, magazina i dnevnika je uspela da stvori širok spektar alternativnih izvora vesti i analiza izvan prostora snabdevanih korporativnim medijima. Pogledajte samo ROAR: pre pokreta Okupiraj, imali smo najviše nekoliko stotina čitalaca. Zahvaljujući skoro isključivo uspehu pokreta, jedan ovakav vebsajt nastavlja da privlači globalnu čitalačku publiku dajući pritom platformu mladim piscima od Brazila do Japana da podele svoje kritičke utiske o krizi globalnog kapitalizma i iznesu alternativne ideje o budućnosti pokreta. Slično tome, bivši članovi pokreta su i dalje aktivni u svom društvu, na poslu, u gerila baštama, kuhinjama i na nebrojeno mnogo drugih foruma gde se anti-kapitalistički otpor može efikasno integrisati u svakodnevni život.
Četvrto, Okupiraj je radikalno pomerio „granice mogućeg“. Do pre samo godinu dana, bilo je potpuno nezamislivo da se masovni pokret narodnog otpora kapitalističkom sistemu može uopšte i pojaviti u samom srcu američkog carstva. Danas, posle godinu dana protesta širom sveta protiv neo-liberalnog statusa kvo, takav otpor skoro da uzimamo zdravo za gotovo. Dok su pre OWS skoro svi u SAD-u pričali o deficitu, danas je taj govor velikim delom u senci priče o zabrunosti zbog nezaposlenosti. Naravno da Republikanska partija nastavlja staru, poznatu retoriku, ali malo ozbiljnih ljudi ozbiljno shvata tu vrstu priče. Radikalna Amerika je pokazala svoje lice, zarikala je iz sve snage i, iako su se vrišteća lica privremeno možda i povukla sa ulica, njihov eho i dalje odjekuje o zidove moćnika. Ova veliko proširenje u aktivističkom „polju mogućnosti“ stvara nove šanse za direktnu akciju koje naprosto nisu postojale do pre godinu dana.
Peto, i možda najvažnije, Okupiraj pokret je jednom za svagda pomerio levičare iz njihove opsesije iz 20. veka za hijerarhijskim organizovanjem i centralizovanim upravljanjem. Ako je nešto umrlo tokom prošle godine, to nije Okupiraj već Stara Levica. Uz svo dužno poštovanje prema našim drugovima etatističke ili komunističke orijentacije, vodeći principi pokreta Okupiraj (koji je, bez sumnje, najspektakularniji anti-kapitalistički pokret koji se pojavio na Zapadu od 1960-tih) su potpuno autonomni u samoj svojoj prirodi. Kao što je Nozomi Hajase nedavno rekao u jednom važnom ROAR članku, i kao što je Dejvid Greber neprestano naglašavao, duh OWS-a se može direktno pratiti sve do Pokreta za globalnu pravdu i do mnogih anarhistički motivisanih masovnih pokreta pre njih. Naglašavanje spontanog samo-organozovanja, predanost horizontalnom odlučivanju bez vođstva i prihvatanje radikalne direktne akcije (koju je Greber definisao kao „ponašanje kao da si već slobodan“), pomaže da pokret kao takav postane živući eksperiment direktne demokratiji. Radnički sindikati i političke partije su ostale miljama daleko dok su ljudi marširali napred – bez ikakave potrebe za bilo kakvim vođstvom.
Posle Okupiranja: šta ima u imenu?
Ali, nije sve na Okupiraj frontu ružičasto. Ako je pokret napravio neku stratešku grešku, onda se ona krije u samom njegovom imenu. I dok je Adbustersov marketing iza OWS-a bio briljantan (a njihov poster balerine na vrhu bika zaista epohalan), uvek je veoma opasno previše povezivati sam pokret sa vrstom akcije, koja je, po samom svojoj definiciji, promenljiva. Tranzicija pokreta od jedne vrste akcije ka drugoj se zato može posmatrati kao znak njegove propasti, a ne samo transformacije. Izgleda da je ovo problem sa kojom se OWS trenutno bori – pitanje koje su španski indignadosi vešto izbegli na dva načina. Prvo, španski pokret postoji pod više imena, a svako se odnosi na različite nivoe akcije i organizacije u okviru pokreta: datum velikog okupljanja kada je protest počeo (15-M za 15. maj); u samoj srži borbe se nalazi osnovni cilj, a to je da se svi u pokretu slažu (Democracia Real YA!, ili Prava Demokratija Sada!): raspoloženje u narodu koje je pokretu i dalo zamajac (los indignados, ili Ogorčeni); i, konačno, vrsta direktne akcije preduzete posle prvobitnog okupljanja 15. maja (Toma La Plaza, ili Zauzmi Trg). Drugo, u Madridu su indignadosi imali dovoljno mozga i ponosa da uklone svoj protestni kamp u Puerta del Solu pre nego što je počeo da gubi svoj početni zamajac. Zajednički duh ljudi okupljenog u Solu je shvatio da tako vlasti nikad neće moći da kažu da su pobedile pokret puštajući ga da odumre i na kraju evakuišući preostale protestante sa Trga. Tako su izbegli i poniženje kroz koje su prošli kampovi u Njujorku, Atini, Amsterdamu i brojnim drugim gradovima gde su protestni kampovi završili kao skupovi praznih šatora, bez ljudi u njima. Najvažnije je, međutim, to što je udaljavanje iz Sola omogućilo španskom pokretu da se decentralizuje u okolinu – gde se i sada, kao što Marta Sančez stalno ponavlja za ROAR, odigrava neverovatna količina aktivnosti ispod radara vlasti i korporativnih medija.
U intervjuu za prvi ROAR domuntarac o grčkom pokretu protiv mera štednje, Niki, 19-godišnji aktivista koji je učestvovao i u okupiranju Trga Sintagma i u okupiranju Puerta del Sola, je istakao da je „to bio samo metod koji smo koristili; naročito okupiranje trgova šatorima – to je samo metod. On sam po sebi ne može da promeni svet.“ Slično tome, Marija, koja je bila jedna od ključnih organizatora multimedijalnog tima Sintagme, je priznala da okupiranje Trga nije promenilo političku jednačinu u Grčkoj kao takvoj. Nakon brutalnog policijskoog sloma protesta 28-29. juna, mere štednje su ipak izglasane u parlamentu. Ekonomska situacija nastavlja da se pogrošava, a grčki narod nastvalja da pati. Ali, dok su neki na Trgu „naivno verovali“ da mogu prosto da ukinu doneti Memorandum, Marija kaže da za mnogo aktivista na Sintagmi to uopšte nije ni bio cilj. Cilj okupacije je bio daleko radikalniji od samog otpisivanja duga: cilj je bio stvaranje nove vrste političkog života. „Ako ima neke razlike,“ nastavlja Marija, „ona se ustvai nalazi u volji, u volji da učestvuješ.“ Ono, dakle, što je „neuspešno“ okupiranje Sintagme postiglo – i što je Okupiraj pokret postigao na sličan način na svetskom nivou – je upravo pomoć u kreiranju novog političkog subjektiviteta među okupljenima; subjektiviteta koji se bazira upavo na njihovom identitetu kao učesnika u ko-kreativnom procesu, nasuprot pacifikovanom i okamenjenom modelu glasača u predstavničkoj demokratiji.
Naše oslobađanje od dužništva i bankokratije
Ovo nas dovodi do fundamentalno drugačije vizije globalnog narodnog pokreta protiv kapitalizma, dužništva i bankokratije. Okupiraj pokret nije, nikad nije bio i nikad neće biti vezan samo za okupiranje – ovaj pokret je uvek bio vezan za oslobađanje. Na određenom nivou, ideja okupiranja budi sliku protesta. Došlo je vreme da se pokret pokrene van protesta. Znamo da je politička klasa trula iznutra. Znamo da su institucije kapitalističke demokratije u svojoj osnovi protiv anti-kapitalističkih ideja i interesa (ili, kako je to Džordž Karlin rekao, „ sto je nakrivljen; igra je nameštena“). Znamo da su i Kongres i Bela Kuća davno prodati Vol Stritu. I znamo da se ovo stanje može okončati na dva načina: ili grabljenjem političke moći (ponavljam, srećno s tim!) ili oslobađanjem javnih mesta koja funkcionišu izvan sfere uticaja Vol Strita. Takva mesta su retka (ako ne i nepostojeća), pa umesto da ih tražimo negde na nekoj farmi na selu ili na nekom malom ostrvu na Karibima, treba da izađemo i napravimo ih za sebe – u šupljinama kapitalističkog sistema.
Pomislite na sve one kuće koje su trenutno prazne – i na sve porodice koje su bez doma. Saberite dva i dva i počinjete da skvotujete. To se radi oduvek. Ali, u okviru masovog pokreta to se može podići na jedan sasvim drugi nivo. Možete da uradite ono što je već urađeno u Madridu, Londonu i Oklandu: oslobodite nekorišćena nekadašnja sedišta banaka ili druge nepokretnosti u vlasništvu banaka, odredite iskusne skvotere da brane zgradu i dajte prostor porodicama beskućnika. Ili pomislite na sve trenutno nezaposlene – čitavu armiju koja broji milione ljudi: Marks ih je zvao rezervna radna snaga – a onda se setite svih zatvorenih fabrika, radionica i malih preduzeća. Saberite dva i dva i počeli ste da proizvodite. Kao što su uradili u Argentini tokom krize ranih 2000-tih kada su se otpušteni radnici vratili da preuzmu natrag svoje fabrike i počeli da ih vode kao radničke kooperative bez kapitalista – fenomen koji je briljatno prikazala Naomi Klajn u dokumentarcu The Take. Suština je da postoje načini anagžmana u direktnoj akciji koja može radikalno da uznemiri kapitalistički sistem u samoj njegovoj osnovi, a koji ne uključuju detinjastu zavisnost od političke klase koja niti želi niti može da donese značajne promene.
Pravi cilj našeg pokreta je oslobađanje dužnika od okova duga; oslobađanje radnika od nesigurnosti i izrabljivanja nadničarskim radom; oslobađanje javnih mesta od stalnog pritiska od zatvaranja; i oslobađanje demokratije od varke političkog predstavništva i iz šapa korporativne kontrole. Ako vlada neće ili ne može to da učini za nas, onda ćemo morati to da učinimo mi sami za sebe. Isto tako, moraćemo da oslobodimo internet od neprestanog poriva ka monopolizaciji i cenzuri, a istovremeno i da oslobodimo našu kulturu i školski sistem od pretvaranja umetnosti i znanja u robu i napada na Creative commons licence. Slično tome, moraćemo da oslobodimo našu životnu sredinu od destruktivne moći bio-industrije, iscrpljujuće logike akumulacije dobara i štetne prirode dužništvom gonjenog besmislenog konzumerizma. Moraćemo da oslobodimo svoja tela od bio-moći farmaceutske industrije i da oslobodimo naše odnose sa porodicom i prijateljima od otkucaja sata i terora naših rokovnika. Ali, možda je najvažnije to što ćemo morati da oslobodimo svoje umove od suptilnih tendencija prema „Zelenom“, „savesnom“ i „poštenom“ konzumerizmu i od velike neo-kejnzijanske farse o deficitarnoj potrošnji, što će sve zajedno samo malo odložiti egzistencijalne probleme sa kojima se suočavamo.
Vrlo jasno se sećam kada sam vozio bicikl u Londonu pre nekoliko godina. Bilo je to u proleće 2009, oko pola godine nakon sloma Lehman Brothers-a i početka najgore finansijske krize još od Velike depresije. To je zaista bila jedna duga, hladna i siva zima. Ali dok sam okretao točkove gradom na putu ka prijatelju, prolazeći pored bezdušnih nebodera od stakla i čelika u kojima sam ponekad zamišljao bankarske zombije u odelima kako za ručak jedu mozgove svojih klijenata, iznenada sam spazio nešto šareno na sred ulice. Bio je to jedan od prvih sunčanih dana te godine i video sam kako sunčev zrak direktno obasjava tu radikalnu malu stvar koja je nekako odbijala da se stopi sa beživotnim okolnim sivilom. Dok sam se približavao odjednom sam shvatio šta je to: cvet koji je pokušavao da se probije kroz pukotinu na asfaltu. Jednostavno je stajao tamo, nesvestan betonske džungle od korporativne pohlepe i zombiranog kapitalizma koji se polako stropoštavao svuda oko njega.
Dok se spremamo za još jednu dugu, hladnu i sivu zimu, neka se ne zaboravi da nas na kraju čeka proleće i da će, bez obzira koliko duga i duboka tama bila, jednog dana opet zasijati sunce. A tog dana, nakon što je seme naše revolucije preležalo mnoge burne noći, mi ćemo konačno izbiti kroz pukotine kapitalizma u vidu miliona cvetova jarkih boja i posegnućemo za svetlošću koja će nas još uvek obasjavati. Nepodeljene. Kao jednog.
Prošle godine smo okupirali ulice; sada je došlo vreme da ih oslobodimo.
Napisao: Džerom Ros, 17. septembar 2012.