Direktna (neposredna) demokratija - san ili nužnost?

Dok se zemlje Balkana demokratiji još uvek uče, važno je razumeti šta je to direktna demokratija zapravo. 

Neposredna demokratija je integralna primena ideje demokratije kao neposredne vladavine naroda. Ona postoji kad se pripadnici jedne zajednice okupljaju na javnom mestu ili na jednom prostoru i odlučuju o javnim poslovima. Najraniji oblici neposredne demokratije pojavili su se u V i IV veku pre naše ere. Bile su to skupštine svih slobodnih građana u Atini (eklezije) na kojima su bile donošene državne odluke. Svi slobodni građani bili su, dakle, država, pa nije bilo potrebe za formiranjem posebnih državnih organa. Ovakav idilični postupak donošenja državnih odluka danas je, kako kaže Žorž Birdo, "istorijski kuriozitet".

Neposredna demokratija sa stanovišta savremenih država, tehničko-tehnološkog razvoja, informacione ere, više ne spada u "domen utopije" (C. Leclercq). Razlog tome je jednostavan. Danas je moguće sabrati sve građane u državi koji imaju zrelost za vršenje javnih poslova na jednom mestu primenom novih savremenih tehnologija.

Zbog toga primena neposredne demokratije ne dolazi u obzir samo u malim teritorijalnim jedinicama, kakve su jedinice lokalne samouprave, već može imati praktično neograničenu primenu u velikim teritorijalnim, državnim i administrativnim područjima.

U Švajcarskoj danas postoji nekoliko kantona (Glaris, Unterwalden, Appenzell) koji imaju mali broj stanovnika. U njima kao najviši kantonalni organ postoji Landsgemeinde, tj. skup svih punoletnih građana kantona na kojima se jedanput godišnje usvajaju kantonalni zakoni, biraju kantonalni funkcioneri i poslanici Savezne skupštine.

Neposredna demokratija je kao sistem donošenja državnih odluka zamenjena predstavničkom demokratijom. U njoj građani ne odlučuju neposredno na svom skupu, ali zato neposredno biraju one koji će u njihovo ime odlučivati.

Predstavnička demokratija kritikovana je sa stanovišta teorije društvenog ugovora i narodne suverenosti kao oblik otuđivanja suverenosti od svog autentičnog nosioca. Pod uticajem tih kritika, a u skladu sa shvatanjem narodne suverenosti, prema kojem je suverenost neotuđiva od naroda kao svog nosioca, primenjeno je nekoliko načina ne bi li se ublažio čisti predstavnički sistem vlasti, među kojima su najpoznatiji:

- imperativni mandat,

- opoziv,

- kratko trajanje mandata i sl.

Ali, vremenom su nastajali i posebni oblici neposrednog učešća građana u vršenju vlasti, putem kojih je predstavnička demokratija pretvarana u poluneposrednu demokratiju.

Poluneposredna demokratija je kombinacija predstavničke i čiste demokratije.

U njoj postoje predstavnički organi, parlament i drugi, ali o najvažnijim javnim pitanjima, posebno u oblasti zakonodavstva, narod rezerviše za sebe donošenje odluke bez učešća predstavnika naroda ili u kombinaciji s ovim. Pri tom nije pravna priroda pitanja o kojima odluku donosi neposredno narod razlog takvog oblika odlučivanja, nego je razlog takvog odlučivanja praktična važnost tih pitanja i želja naroda da se njima neposredno bavi (J. Lafferière).

Postoji više oblika neposrednog odlučivanja građana u okviru predstavničke demokratije.

Takvi oblici su:

- narodna inicijativa,

- referendum,

- narodni veto, i

- plebiscit.

Ali, ako se oblici neposrednog učešća naroda u vršenju vlasti, prema sadržini radnje kojom se to učešće manifestuje, podele na one u kojima narod predlaže donošenje određenih akata i na one u kojima donosi određene akte, onda se svi nabrojani oblici neposrednog učešća naroda svode na narodnu inicijativu i referendum.

Preuzeto iz: Ratko Marković, Ustavno pravo i političke institucije

Autor/ka: e-Balkan   

Opširnije na : http://www.e-balkan.net/drustvo-svijet